"Tvoj glavni resurs nije na dnu pakle."

"Ovo nije priča o strašnim bolestima. Ovo je priča o tome šta ti daješ, a da toga nisi ni svestan.

Svaki odlazak u trafiku nije samo bacanje novca. To je kupovina iluzije spokoja. Plaćaš za mogućnost da izađeš iz sobe na par minuta, za pauzu u razgovoru, za ritual koji navodno pomaže razmišljanju. Ali istina je da se misli ne zamaraju zbog složenosti zadataka, već zato što mozgu stalno nedostaje goriva — kiseonika.

Probaj da pogledaš na to iz ugla. Sat. Tvoj sat. Za godinu dana nakupi se nekoliko punih nedelja provedenih napolju ispružene ruke. Nedelje koje si mogao iskoristiti za san, šetnju parkom bez žurbe, za razgovor sa bližnjima nakon kojeg ne moraš da provetravaš sobu.

Postoji još jedan momenat o kome se retko govori. Tvoj ukus. Bukvalno. Receptori otupe toliko da hrana postaje samo gorivo. Ne osećaš suptilne nijanse, ne čuješ dubinu ukusa. Svet postaje ravan. I navikneš se na tu ravnost, smatrajući je normalnom.

A sada zamisli put nazad. Nakon tri nedelje bez dima, hrana počinje da igra novim bojama. Nakon tri meseca, jutarnje buđenje prestaje da bude podvig. Nakon godinu dana, ne razumeš kako si trpeo tu pozadinsku glad koju si zvao navikom.

Ne odričeš se zadovoljstva. Vraćaš sebi sposobnost da primaš prava zadovoljstva — duboka, živa, bez gorkog aftertaste-a."