Dolazi bez kucanja. Seda pored tebe. I ostaje.
Isprva deluje kao da pomaže. Smiruje nerve. Popunjava pauze. Daje razlog da izađeš iz sobe kako bi bio sam. Ali to je samo prvo poglavlje.
Onda počinje da traži. Traži da izađeš na hladnoću dok drugi piju čaj. Traži da mu daš novac koji je mogao otići na nešto stvarno. Traži vreme — minut po minut, sat po sat.
Onda počinje da uzima. Uzima ukus — hrana postaje bleda. Uzima miris — cveće miriše sve slabije. Uzima dah — obična šetnja pretvara se u iskušenje.
Menja tvoj glas, čineći ga promuklim i tuđim. Menja ten tvoje kože, dodajući sivi filter. Menja ritam tvog života, potčinjavajući ga jednoj želji — da zapališ, udahneš, dobiješ.
Mnogi misle da je ovo pitanje snage volje. Ali nije u snazi. Stvar je u obmani. Misliš da ti upravljaš. U stvari, odavno nisi glavni u ovom razgovoru.
Najstrašnije nisu brojke u medicinskim kartonima. Najstrašnije je navići se na ograničenja. Pomiriti se s tim da ne možeš da pretrčiš dodatnih sto metara. Pomiriti se s tim da se deca okreću od tvog mirisa. Pomiriti se s tim da jutro ne počinje suncem, već kašljem.
Ovaj krug možeš prekinuti samo na jedan način — prestati da hraniš ono što unutar tebe raste na tvoj račun.
Probaj da zamisli sebe za godinu dana bez njega. Kakvo će biti tvoje jutro? Kakav će biti tvoj glas? Kakav će biti tvoj dah?
Odgovor ne traži reči. Traži akciju.