Svako jutro počinje isto. Otvoriš oči. Posegneš za upaljačem. I svet dobija dozvolu da sačeka još pet minuta.
Ne razmišljaš o tome kao o transakciji. Ali to je transakcija. Najnepovoljnija u kojoj si ikada učestvovao.
Daješ novac. Dobijaš papir sa duvanom. Daješ vreme. Dobijaš nekoliko minuta zamišljenog spokoja. Daješ zdravlje. Dobijaš obećanje da će sledeći put biti lakše.
Ali lakše ne postaje. Postaje samo neophodnije. Kao da si sam sagradio zid između sebe i normalnog stanja, a sada plaćaš svakog dana za pravo da imaš kapiju u tom zidu.
Mladost deluje večnom. I trebalo bi da bude večna. Ali dim čini svoje neprimetno, kao moljac u ormanu. Nosiš istu odeću, gledaš se u isto ogledalo, a onda u jednom trenutku primetiš da je koža postala tanja. Zubi su promenili nijansu. Glas je izgubio dubinu. I više se ne sećaš kada si se poslednji put probudio sa osećajem potpunog oporavka.
Oko tebe ljudi žive punim plućima. Trče ujutro, putuju sa jednim rancem, smeju se tako da se čuje kroz tri sprata, probaju nova jela i osećaju svaku nijansu ukusa. Nisu bolji od tebe. Jednostavno nisu platili cenu koju ti plaćaš.
Najteže nije prestati. Najteže je priznati da si uopšte dozvolio da se ovo desi. Priznati da je nešto tuđe zauzelo mesto unutra i zahteva stalnu platu. To je ponižavajuće. I to je istina.
Ali istina ima i drugu stranu. A to je da račun možeš zatvoriti u bilo kom trenutku. Organizam ne drži ljutnju. On čeka. On zna da zarasta, čisti, obnavlja. Svakim danom bez otrova vraćaćeš sebi ono što si nekada dao. Prvo – mirise. Onda – disanje. Onda – ukus života koji si zaboravio.
Niko ne može da napravi taj izbor umesto tebe. Ali svako može da ga napravi baš sada. Ne sutra. Ne od ponedeljka. Ne poslednje cigarete u pakli. Već u ovoj sekundi, dok čitaš ove redove.
Zamisli kakvo će biti tvoje jutro za mesec dana bez nje. Ne ono jutro koje počinje kašljem i vatrom. Već ono koje počinje dubokim udahom i spoznajom da danas pripadaš samo sebi.