Misliš da kontrolišeš proces. Ali nije tako. Svakog dana daješ delić sebe. Isprva neprimetno — blaga vrtoglavica, jutarnji kašalj koji pripisuješ prehladi. Zatim osetnije — penjanje uz stepenice postaje iskušenje, a trčanje za autobusom — podvig. Tvoje telo ne ćuti. Ono viče, ali ti si naučio da ne čuješ. Upaljene desni, večita gorušica, znojenje, hladni prsti na nogama čak i leti — ovo nije starost, ovo su posledice. Tvoji krvni sudovi se sužavaju kao stegnuta creva, i krv teško dopire do najudaljenijih delova. Otuda stalni umor, razdražljivost, nemogućnost koncentracije. A miris. Ti ga ne osećaš, ali ga svi oko tebe osećaju. U tvojoj odeći, kosi, automobilu, stanu — ovaj kiseli, teški zadah te prati. Deca se okreću, kolege podsvesno odmiču, bliski trpe. I novac. Izračunaj. Ne za dan, ne za mesec. Za godinu. Za deset godina. To je nova tehnika. To je putovanje. To je ono što bi ostalo s tobom, a ne izgorelo u pepeljari. Najstrašnije je iluzija izbora. Ti ne biraš da pušiš. Ti jednostavno ne biraš da staneš. A razlika između te dve stvari — ceo je tvoj život. Zaustavi se, dok tačka bez povratka još nije prođena.