Zamisli da tvoje telo ume da piše. Ono se ne žali, ne preti, ne zahteva. Ono jednostavno vodi dnevnik. Ćutke. Godinama. Svaka ćelija pamti. Krvni sudovi – oni su kao stara gradska mapa, gde svaka zapaljena cigareta ostavlja oznaku "ovde suženje". Pluća vode račun: svaka cigareta je sićušan ožiljak, neprimetan danas, ali za deset godina oni će se složiti u gusto tkivo koje ne ume da diše. Srce ne odbija samo ritam, već i broji: koliko je dodatnih otkucaja moralo da napravi da bi proguralo krv kroz slepljene eritrocite. Ti to ne osećaš. Organizam je previše učtiv da bi se žalio na sitnice. On ćuti kad u njega sipaš ugljen-monoksid umesto kiseonika. On ćutke menja sastav pljuvačke, čineći je kiselijom – zubi će se kasnije uništiti, ali ne odmah, nećeš povezati. On ćutke uči krvne sudove da se sužavaju malo brže nego što je potrebno, jer su navikli da se brane od onoga što udišeš. Problem nije u tome što će se jednog dana desiti srčani udar ili rak. Problem je u tome što ćeš deset godina pre toga već živeti u verziji sebe koja radi na sedamdeset posto. Umornoj. Otupelog ukusa. Sa zadahom iz usta na koji su se okolina navikla, ali ti nisu rekla. Tvoje telo vodi ovaj dnevnik svake sekunde. Ono neće oprostiti niti osvetiti. Ono će ti samo jednog dana pokazati konačni izveštaj, kada bude prekasno da se brojevi isprave. Jedini način da ovaj konvert ostane neotvoren – jeste da prestaneš da dodaješ nove redove u njega.