Misliš da biraš svaki put kada posegneš za novom paklom. Ali izbor je napravljen davno. Ono što se sada dešava je samo ponavljanje.
Ovo je kao veza koja je odavno prestala da donosi radost, a ipak ostaješ u njoj jer se ne sećaš kako je bilo bez nje. Plaćaš za mogućnost da se osećaš normalno. Iako je nekada ovo donosilo zadovoljstvo. Sada donosi samo privremeni povratak na početnu tačku.
Jedna dnevno pretvara se u pet. Pet postaje deset. Ne primećuješ kako doza raste, ali zato dobro primećuješ kako se novčanik tanji. Za godinu dana nakupi se suma dovoljna za putovanje. Za dobar gadžet. Za desetine knjiga. Za bilo šta osim sporog uništavanja sebe.
Tvoje telo ne šalje alarmne signale bez razloga. Jutarnji kašalj nije "čišćenje". To je krik. Nedostatak daha na drugom spratu nije "neformiranost". To je upozorenje. Bleda koža i tamni kolutovi nisu "umor". To je slika koju sam slikaš, dan za danom.
Najpodmuklija stvar u ovom procesu je njegova brzina. Ništa se ne dešava trenutno. Promene se gomilaju kao pesak u džepovima. Isprva ne primećuješ višak kilograma. Onda se navikneš. A onda se više ne sećaš kako je to kretati se lagano.
Upravo sada imaš privilegiju koju ne primećuješ. To je privilegija da staneš pre nego što bude kasno. Organizam ume da se oporavi ako mu se pruži šansa. Već nakon nekoliko dana bez otrovnog rituala, ukusi postaju življi. Nakon nedelju dana, disanje se otvara dublje. Nakon mesec dana, počinješ da prepoznaješ sebe starog — onoga koji nije zavisio od staklenog štapića sa gorućim vrhom.
Pitanje nije da li možeš da prestaneš. Pitanje je koliko još vrednog si spreman da daš za nešto što nikada nije pripadalo tebi.