Zamisli da si dobio pismo od sebe iz budućnosti. Ne za dvadeset godina. Već za pet. I u njemu ne piše o bolestima. Ne o strahotama. Samo su nabrojani dani. "Sećaš se one večeri kada ste sedeli u kuhinji i smejali se do suza, a ti si izašao na balkon usred toga? Propustio si najsmešniji deo. A onaj razgovor s ocem? Stalno si bacao pogled na sat, želeo si što pre da završiš i izađeš. Primetio je. A ono jutro na jezeru? Svi su disali punim plućima, a ti si tražio mesto gde te niko neće videti. A kada te dete povuklo za ruku, a ti si se odmaknuo jer si se plašio da miris ne ostane na njegovoj kosi?" Pismo se završava jednom rečenicom: "Sve bih to vratio kad bih mogao. Ali ja sam već onaj koji je propustio." Upravo sada imaš nešto što ta osoba iz budućnosti više nema. Izbor. Možeš da pročitaš ovo pismo sada, a ne za pet godina. I možeš da odlučiš da nećeš biti onaj ko će ga napisati.