Otprilike šest hiljada puta godišnje, staneš da zapališ cigaretu. Šest hiljada puta izađeš iz razgovora usred rečenice. Šest hiljada puta film čeka da se vratiš. Šest hiljada puta deca vide kako se okrećeš i odlaziš ka prozoru. Nije u parama. Stvar je u tome što je između tebe i tvog dana stalno ugrađen ritual koji zahteva da sve ostalo odložiš zbog njega. Šest hiljada puta godišnje kažeš nekome: "Čekaj, odmah se vraćam." Odeš, vratiš se. I tako u krug. Zamisli šta bi radio sa tih šest hiljada pauzi da nisu ispunjene istom stvari. Čitao bi knjige do kraja. Ne bi žurio za večerom. Saslušao bi svoje do kraja, ne bacajući pogled na sat. Probudio bi se ujutru i jednostavno pio kafu, osećajući ukus. Većina pušača ne oseća zadovoljstvo. Prvi dim ujutru nije uživanje, već skidanje krize koju si sam stvorio juče. Celi dan pušiš ne iz radosti, već da bi se vratio u stanje u kome se nepušač nalazi od jutra – mirno, ujednačeno. Šest hiljada puta godišnje izabereš istu stvar. Ali to nije izbor. To je raspored. Obaveza koju si sam sebi nadenuo. Šta se menja ako propustiš jednu pauzu? Ništa. Svet se ne ruši. Samo ti se oslobodi deset minuta. A onda još deset. I još. Osoba koja ne puši ne broji pauze. Ona jednostavno živi. Bez prekidanja.